Prestanite da me tešite

Stisni zube, samo hrabro!

Glavu gore, nema odustajanja!

Brzo se pokupi, jer ne volim kad nisi dobro.

 

Zašto ne možemo da podnesemo tugu? Ni sopstvenu ni tuđu. Zašto imamo potrebu da je zatrpamo rečima ohrabrenja, pozitivnim vibracijama i stisnutim pesnicama?

Nakon što sam objavila da moj prvi pokušaj vantelesne oplodnje nije uspeo, dobila sam mnogo poruka od poznatih i nepoznatih ljudi i većina su bile poruke ohrabrenja – da budem jaka, da sam znala da će biti teško i kada sam počinjala sve ovo, da stisnem zube, budem hrabra, dignem glavu gore i da ne odustajem… Jedna bliska prijateljica mi je napisala „brzo se pokupi, jer… pa, ne volim da nisi dobro“.

I ja znam da je njoj teško što je meni teško i da mi želi sve najbolje, ali njena nelagodnost zbog moje tuge nije ono što mi je bilo potrebno da čujem. Kada „bodrimo“ ljude da budu jaki, da budu dobro, mi ih zapravo pritiskamo da budu bolje i to zbog nas samih. Zato što je nama teško da gledamo njihovu slabost, tugu ili patnju, jer nas ona neminovno podseća na sopstvenu slabost i neke naše bolne tačke i momente i bojimo se da će nas ta njihova tuga povući na dole u sopstveni mrak.

Ono što ne shvatamo je da tuga nije slabost, tuga je dar. Ona je potpuno normalna reakcija na određene situacije u životu i pre svega je zdravo osećanje. Zdravo je da pustimo tugu da nas prelije, da odbolujemo to što nas muči koliko god dugo je potrebno, jer samo tada možemo da zaista ustanemo i nastavimo dalje spremni za nove izazove.

Louis C.K. je to fenomenalno formulisao:

„When you let yourself be sad, your body has antibodies, it has happiness that comes rushing in to meet the sadness. So, I was grateful to feel sad, and then I met it with true profound happiness.”

Kada sam saznala da nisam ostala u drugom stanju, bilo mi je potrebno da tugujem, da dozvolim sebi da se raspadnem na komadiće, da oplačem svoje zigotiće, pa čak i da sažaljevam malo sebe što sam prinuđena da kroz sve ovo prolazim ponovo, sama. Ja se tuge ne bojim, ja se bojim potiskivanja koje bi vremenom moglo da dovede do sabotiranja, pa da nesvesno upropastim svaki sledeći pokušaj oplodnje. Zato ja svoju tugu prigrlim, pustim je da me preplavi, da se isplačem koliko god je puta potrebno, da je ispišem u redovima svoga bloga i da je onda pustim da ode.

U međuvremenu se ne pretvaram da je sve ok, ne lažem druge da sam dobro. Kada me pitaju kako sam, ja odgovorim „nisam dobro, ali biće bolje“. Ne planiram da tugujem doveka, da iskoristim ovo kao izgovor da zapadnem u nekakvu depresiju. Potpuno sam svesna sa čime se sve žene u ovakvim situacijama bore, koliko dugo pokušavaju, koliko puta im se srce slomi, a one moraju da nađu snagu da ustanu i pokušaju ponovo. Ali to ne znači da svoju tugu treba da odbacim, da je zanemarim.

„The sorrow grows bigger when the sorrow’s denied“ (Pearl Jam)

Inače, sve poruke koje sam dobila bile su upravo to – poruke. Osim jedne jedine osobe, nijedna od mojih najbližih prijateljica nije se latila telefona, već su mi slale poruke preko Vibera i Facebooka. Šta nam se to dogodilo? Za mlađe generacije razumem, ali za nas starije ne. Kada smo se toliko otuđili jedni od drugih da rođendane i rođenja dece čestitamo isključivo preko Facebooka, a teške momente sa prijateljima delimo preko Vibera? Možda da vi stisnete zube pa me okrenete i istrpite tugu u mom glasu dva minuta?

Ipak, poruke i prijatelja i nepoznatih ljudi na Facebooku su bile iskrene želje ljudi da me uteše. Ali meni nije bila potrebna uteha. Nisu mi bili potrebni saveti, pozitivne poruke ohrabrenja, jer se nijednoga trenutka u meni nije postavilo pitanje da li treba da pokušam ponovo. Naravno da ću da pokušam ponovo, naravno da ću da nastavim da se borim. Jedino što mi je u tom momentu bilo potrebno je razumevanje i podrška. Znanje da su moji prijatelji tu, da imam na koga da se oslonim. Najbolja poruka koju sam dobila došla je na mojoj Facebook stranici od žene koju ni ne poznajem:

„Šaljemo ljubav, bićemo tu i kad se pokupiš.“

Savršena poruka. Nema pokušaja da me uteši, jer verovatno zna da ne može. Nema saveta šta i kako treba da radim da se izvučem iz tuge. Nema bodrenja da stisnem zube i budem hrabra. Samo ljubav i bićemo tu kad budeš spremna. Ima li bolje podrške?

 

Advertisements

7 thoughts on “Prestanite da me tešite

Add yours

  1. Potreba da se raspadnemo na komadiće kada nam je teško, kao što nam je teško kad dobijemo neželjeni rezultat bete mejlom, je najprirodnija stvar na svetu. Osećaj da toneš, da se nebo spustilo na ramena i da pritiska svom silinom je jak prejak. I teško je. Svaki put. I zato ni ja ne volim te izlive ohrabrenja i navijanja u danu dobijanja ovakve vesti. Ne da ih ne volim, nego ne umem da se nosim sa tim pa sam na mnogim forumima koji se odnose na ovu našu borbu samo posmatrač.
    Želim da ti kažem da razumem da boli i koliko boli i da ma koliko jako boli u jednom trenutku taj bol umine i onda izroniš ista a nova ti i nastaviš dalje izabranim putem. I tako dokle god bude trebalo ili dokle god budemo mogle. Iz raznih i različitih naših duboko ličnih razloga.
    Grlim te jako!

    Like

  2. Čitam i saosjećam. Tačno ovako sam se osjećala kad sam izgubila bebu dva dana pred ulazak u peti mjesec trudnoće. Trebalo mi je da plačem, da me neko zagrli ili samo sjedi pored mene, ništa da ne govori. A samo sam slušala savjete kako da prebolim, da zaboravim, da ne smijem plakati, kao da je njih boljelo više nego mene. I ja sam željela da svoju tugu odbolujem da bih mogla hrabro krenuti naprijed.
    Zato ti neću ništa reći, nikakvu utjehu, samo ti želim podršku kakva ti je potrebna.

    Like

  3. Tesko je, izgubila sam bebu u trecem mesecu pre deset godina i sada posle toliko godina se pitam kako bi izgledala,na koga bi licila… prebolis ali nikada ne zaboravis…majka sam troje dece i za njih zivim ali i pored njih uvek mi je ona beba na pameti,i utehu sam nasla u sledecoj trudnoci. Budi uporna,srecno,i drzim palceve….

    Like

    1. Hvala puno Ana! Lepo ste rekli, sve u životu se nekako preboli, ali se ne zaboravlja. Drago mi je da imate dečicu, ali oni ipak ne mogu zameniti tu bebu. Ja se sad spremam za drugi pokušaj i trudim se da budem pozitivna i da verujem da će ovoga puta biti uspešno 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Powered by WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: