Pala sam

Pre nekoliko dana, Keva.rs je prenela moj tekst “Zašto još nisi rodila?Reakcije žena su bile neverovatne, dobila sam puno poruka razumevanja, ohrabrenja i podrške. Bila sam pomalo iznenađena i duboko dirnuta izlivima emocija toliko meni nepoznatih žena, koje su razumele sve moje strahove i prepoznale moju ogromnu želju da ipak budem mama.

Još uvek lebdeći na oblaku te ljubavi i podrške, otišla sam da uradim Beta HCG, test trudnoće.

Noć pre nisam mogla da spavam od uzbuđenja. Budila sam se na svaka dva sata i nervozno proveravala sat na telefonu. Je l’ vreme? Koliko još do jutra? Koliko još do kraja agonije?

Jutro se najzad nekako dovuklo na prozore i ja sam otrčala u laboratoriju da mi izvade krv. Rezultati se čekaju 2h. Ok, nema problema, tu sam disciplovana i strpljiva, mogu da sačekam dva sata kada sam već čekala dve nedelje. Na poslu me ponela rutina dana i ta dva sata su poprilično brzo proletela.

Ali kada je rezultat najzad sleteo u moj inbox, imala sam tremu da ga otvorim. Do sada su se svakakve misli vrzmale po mojoj glavi, od pozitivnih i optimističnih, do onih rezervisanih i opreznih, mentalnih priprema i za pozitivan i za negativan rezultat, ali kroz sve to, u tih 15 dana ono što je bilo konstantno je nada. Bez obzira na sve moje misli, razgovore sa drugim ženama, predviđanja i gledanja u šolju, još uvek je bilo nade da uspe. Otvaranjem sad ovih rezultata, nade više nema. To je to. Ili jesam ili nisam.

Klikćem na dokument, uzimam vazduh i podižem pogled. Negativan.

Osećala sam se kao da mi je neko pesnicom izbio sav vazduh iz pluća. Osećala sam se poraženo, pomalo i iznevereno, jer uradila sam sve što je u mojoj moći, religiozno pratila sva uputstva lekara, trudila se da budem smirena i opuštena, da stres smanjim na minimum i opet, ništa.

Zar ću morati sve ponovo? Duge, iscrpljujuće vožnje do Skoplja, frustrirajući razgovori sa doktorom, razne pilule, tablete i bodenje u stomak i kuk dok više nema mesta na koži koje nije modro i bolno, sažaljivi pogledi ljudi oko mene, moljakanje na poslu za malo razumevanja, ponovo strepnje, ponovo nade, ponovo stres….

Možda je nezahvalno da se ovako osećam već posle prvog pokušaja. Toliko žena je moralo ovaj proces da prođe i po 10 puta pre nego što im se san najzad ostvario. One su mi velika inspiracija i iz njiihovih primera crpim snagu da nastavim dalje.

I hoću, naravno da ću nastaviti dalje i pokušati ponovo, ali za sada sam preplavljena tugom. Gledala sam kako smeštaju ta dva mala bela zigotića u moju utrobu, verovala sam da je to početak jednog novog života, ne samo za njih, već i za mene. Uradila sam sve da sebe učinim njihovim domom, ali nije uspelo.

I to bez objašnjenja, bez naučnog objašnjenja za koje bih mogla da se uhvatim i da znam da ćemo sledeći put taj razlog otkloniti pa će sve biti u redu. Ali ni sledeći put neće biti garancije. Ovo je sve jedna kosmička lutrija u kojoj samo najsrećniji ili možda najuporniji dobijaju.

Za koji dan pokupiću razbijene delove sebe sa poda, sastaviti se ponovo i pronaći snagu u sebi da nastavim dalje, da pokušam ponovo, jer cilj je suviše važan, suviše vredan da bi se tek tako odustalo.

Ali za sada, pustite me da se raspadnem.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Powered by WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: