Poslednji eho

U velikoj ordinaciji zavesom je odvojen deo za preglede. I to je jedina intimnost koja mi je data. Nema suknjice niti nekakve plahte koju bih mogla da prebacim preko sebe i dobijem barem nekakav privid  privatnosti. Pravo na intimu sam ostavila na vratima čim sam se odlučila za vantelesnu oplodnju. Moja vagina i sve oko i unutar nje više nije moje, svakako više nije „privatno“, ono je sada alat, sredstvo do cilja, reproduktivni organ, inkubator ili, u krajnjem slučaju, problem.

Obnažene intime, obnaženog bića, ležem na sto da mi doktor uradi poslednji eho pred punkciju ili aspiraciju (proceduru vađenja jajnih ćelija). Tek tada shvatam koliko sam napeta. U stomaku mi je grč, srce mi lupa u grlu dok čekam pregled. Iznenadila su me sopstvena osećanja – uzbuđenje, trema, strah, strepnja. Da li se folikuli razvijaju kako treba, da li će sve biti u redu ili ću ipak morati još da se bodem? Da li sam spremna za sledeću fazu?

Nismo ni svesni obima stresa dok nam se on dešava. Toliko sam se bavila nekim pragmatičnim stvarima, da hormone primim svaki dan u isto vreme, da slučajno nešto ne zaboravim, da uzimam sve vitamine kako mi je preporučeno, da nisam ni osetila kako mi se stres prikrada. A znam da je tu, da je neminovno da bude tu, i opet nekako ga potisnem, zaboravim na njega sve dok ne legnem na taj sto i ugledam ispred sebe svoju utrobu na monitoru.

Možda nisam ni želela sebi da priznam koliko me je zapravo strah. Strah od uspeha podjednako kao i od neuspeha. Jer ja zapravo pojma nemam šta me čeka. Mogu da zamišljam i da maštam, mogu da pretpostavljam, mogu da se informišem i slušam iskustva drugih žena, ali zapravo ne znam.

Ne znam kako je to kad prvi put stigne beta negativna. Pa drugi, pa treći. Ne znam kako ću i da li ću u sebi naći snage da pokušam još jednom. Ne znam kako je to kad hormone ne primaš 15 dana, nego godinama sa povremenim pauzama. Ne znam ni kako je kada najzad uspe i ostaneš u drugom stanju. Kako je biti trudna, šta ću da radim ako su blizanci, kako će izgledati prve nedelje, prvi meseci. Ja samo mogu da zamišljam, ali dok ne budem imala ta iskustva, ja ne mogu da znam.

Svi ti strahovi tinjaju u meni i samo ih povremeno naslutim u prekretnim tačkama ovog mog puta, kao što je ovaj sad, na stolu, ispred monitora. I dok doktor radi pregled jednog pa drugog jajnika, broji i meri folikule, ja samo osećam pun intenzitet sopstvene ranjivosti. Što sam tu, što sam naga i ogoljena, što je celo moje biće na testu – testu izdržljivosti, snage, istrajnosti, sposobnosti da se potpuno izloži i nosi sa posledicama ma kakve one bile.

Kroz šum u ušima čujem doktora kako kaže da sve ide po planu, da se folikuli dobro razvijaju, ali da moram još tri dana da primam hormone, a onda za pet dana radimo punkciju, za sedam embriotransfer. Što veća suspenzija straha, to veće olakšanje. Osetila sam sidro koje me vuklo svom svojom težinom na dno kako se otkačinje i oslobađa me, barem na kratko, barem do sledeće ključne tačke. Da sam ok, da još uvek postoji šansa da sve bude ok.

dav
Gradski park, Skoplje

Odlazeći iz bolnice, preko čeličnog mosta na sada već ustaljenu šetnju pored Vardara, moj korak je bio lagan, rasterećen, moj pogled vedar, moja pluća ponovo napunjena vazduhom i nadom. Još ima šanse da budem majka.

Advertisements

2 thoughts on “Poslednji eho

Add yours

  1. Iz svake reči tutnji i bubnja emocija, kao da će svakoga časa eksplodirati i zasuti nas svojom lavom… Izuzetno, hrabro i emotivno, lično, a opet toliko univerzalno… hvala ti na tome.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Powered by WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: