Per aspiracija ad astra

Četiri dana nakon poslednjeg ultrazvuka, krećem ponovo ka Skoplju. Prethodna tri dana sam provela kod zubara i u jurnjavi za STOP injekcijom i nekim ko bi mogao da mi je da u nedelju kasno uveče. Ako vam ikada zatreba, Medigroup na Novom Beogradu radi 24h, ali ja sam ipak zamolila komšiju lekara da mi učini uslugu i da mi je u svom domu.

Kod zubara sam se provela ko bos po trnju! Prvi dan mi je dao dve anestezije, ali ništa nije delovalo. Drugi dan smo probali prvo sa lekovima za umirenje, pa još dve anestezije i opet ništa. Delovale su toliko da barem mogu da istrpim bol. Delimično je kriva moja anatomija, jer mu je bilo teško da nađe pravi kanal za davanje anestezija, ali verujem da je i stres odigrao veliku ulogu.

Telo je napeto i zbog hormona još dodatno osetljivo na bol, a moj strah od zubara svakako nije pomogao. Kada se ta golgota najzad završila, mojoj sreći nigde kraja. Osetila sam takav nalet energije da sam istovremeno htela da spremim ceo stan, dovršim jedan „uradi sam“ projekat, spremim se za put i možda usput izmislim lek za sidu! Od svega, uspela sam da završim svoj projektić (o tome u nekom narednom postu) i spakujem se za put.

Ali put ne bi bio moj put da nije pun trnja

Rešila sam da na put, kao i obično, idem sama, kolima. Mnogo volim da vozim, a pogotovu sama, onda pustim moju mjuzu i dernjam se ko magare i đuskam za volanom sve do Makedonije. Sad mislim da je ovaj put ipak trebalo da odem avionom, da bi bio manji stres za organizam, a evo i zašto.

Negde posle Niša, počela je prvo glava da me boli, pa sve jače, onda kreće i mučnina i ja vidim da vrag polako odnosi šalu. Stajem usput, šetam, dišem, ali vidim šta mi se sprema. I tad prvi put pomislim koja sam ja ćurka da krenem kolima sama na aspiraciju i šta sad ako ne preteknem do Skoplja?! Volim ja što sam samostalna i jaka, ali sve ima svoje granice.

Nekako se dokopam Predejana i tu, u najprljavijem toaletu ikada, ostavim bogu dušu. Siroti ovi Grci čiji autobus je baš tu i baš tada stao da odmori, koji su morali da slušaju moje rikanje i posle toga još sednu nešto da pojedu. Ko prebijeno mače, ubledela i čupava od borbe sa šoljom, dovučem se do kola i tu se, kao kamiondžija, prućim na zadnje sedište da odmorim i malo smirim stomak.

Sve o čemu razmišljam je – samo da nije virus. Jer ako imam temperaturu, nema šanse da mi rade aspiraciju pa još pod anestezijom. A onda sve propada i moraću sve iz je*nog početka. Posle pola sata mi je bilo bolje i uspela sam da dođem do Skoplja bez daljih incidenata.

Aspiracija

U Skoplju sam iznajmila božanstven stan preko Airbnb. Na tihom mestu, dovoljno prostran i svetao, sa terasom i bašticom, sve ono što mi je u tom trenutku trebalo. Divna gospođa Snežana, koja je stan tek oglasila i ja sam joj bila prva gošća, dočekala me sa širokim osmehom i punim frižiderom. Jer nije dovoljno da stan središ sa mnogo ukusa i obezbediš apsolutno sve u njemu, valja ljudima omogućiti i da se osećaju kao kod kuće i Snežana je u tome i uspela. Apsolutna uživancija!

Sutradan ujutru sam otišla u bolnicu, temperatura mi je bila normalna i mogla sam malo da odahnem. Ljubazne sestre su me pripremile za intervenciju, njih bar 5 me pitalo za ime, da li sam na nešto alergična i da li sam došla gladna i žedna. Razumem ja da je to protokol iz sigurnosnih razloga, da slučajno meni ne izvade jajnik, a nekoj drugoj ženi jajne ćelije, ali potpuno je komično kada vas toliko ljudi pita ista pitanja i pritom se deru kao da ste em maloumni em gluvi, jer valjda svi treba da čuju da su vam ta pitanja postavljena i vaše odgovore.

Za razliku od stomatološke, ovoj anesteziji sam se unapred radovala. To su one kratke i slatke totalne anestezije, koje vas uvedu u dubok i potpuno relaksirajući san, a kad se probudite imate neodoljivu potrebu za istinom. Sećam se prvi put kad sam se iz jedne takve probudila, najvažnije mi je bilo da pitam doktora da li hrčem. Ništa ono kako je prošlo, je li sve u redu, neeee. Znaju se prioriteti – hrkanje pa zdravlje!

Ovoga puta sam se probudila u bolničkoj sobi i očigledno je anestezija bila malo jača nego što sam ja navikla, jer mi je trebalo još 2h da se otreznim. Ovoga puta, sve što me je zanimalo je kako je prošlo, ali od doktora naravno ni traga ni glasa. Poslali su mi jednu embriološkinju samo da me obavesti da su izvadili 2 jajne ćelije.

Lađa mi je udarila u greben, voda polako nadolazi i ja tonem. Samo 2 jajne ćelije?! Ali bilo je 5 folikula. Kaže doktorka, to ne znači da svaki folikul ima u sebi jajnu ćeliju (tupso neobrazovana), ostali su bili prazni. Prazni. Naravno. Prazni kao ja što sam prazna i jalova, nisam valjda mislila da ću proizvesti nešto više, da će od mene biti nešto više.

Sestra me teši da su dve super, jer dovoljna je samo jedna da se oplodi. Jasno, ali koja je verovatnoća da od dve jajne ćelije ijedna se primi? Počinjem da se pomirujem sa činjenicom da ću morati verovatno još jedan krug. Bože moj, ništa strašno, negde sam na to i računala, na kraju krajeva, kome pa uspe iz prve? Više me je pogodilo što neću moći nijedan embrion da zamrznem, što znači da ću sve morati ispočetka, ponovo hormoni, ponovo bockanje, ponovo plačljivost, ponovo ultrazvuci, putovanja u Skoplje….

Još uvek omamljena, odlazim u stan da čekam do sutradan vesti od embriologa. Srećom, imam prijatelja u Skoplju, pa sam veče provela u divnom društvu i malo zaboravila na moju lađu.

Vesti

Sećate se kako sam pisala da stres ne osetimo punom jačinom sve dok ne prođe? Tako sam se i ja to jutro zavaravala da se dobro osećam, da sam pozitivna i da ću biti ok kakve god da su vesti. Pričala sam sa drugaricom, ona me uvek ohrabri i oraspoloži i u sred tog razgovora, daleko pre najavljenog roka, stiže mi drugi poziv. Pozivni broj za Skoplje, znam, embriolog je.

Zašto ljudi imaju potrebu za razmenom kurtoaznih pitanja čak i u ovakvim trenucima? Koga briga kako sam čoveče i šta radim, pređi na stvar dok se nisam srušila ovde!

Kaže doca „Ovo je pravo čudo, nismo ovo nikada videli, obe jajne ćelije su oplođene! Četiri sata je čitav tim radio na Vašem projektu i kad smo jutros videli divne vesti, oduševili smo se!“

Moj odgovor?

„Pa kakva sam ja žena, a doktore?! Žena zmaj! Nema me na svijet ovake!“

Sram me bilo, kako se samo sad kurčim kao da sam sve vreme bila sigurna da će to tako biti. A do malopre se sva skupila, manja od makovog zrna, zvala sve prijatelje ne bi li me malo osokolili, pisala na forumu mojim dragim ženama da me i one malo uteše. A sad se udaram u prsa, čelična lejdi, žena zmaj, čuj molim te.

Ajde bježi jado, pokrij se ušima i moli boga tamo da sutra embriotransfer prođe kako treba i da se ovaj tvoj mali zigot najzad zapati.

Advertisements

5 thoughts on “Per aspiracija ad astra

Add yours

  1. Za gustere kazu da su ujutru tromi, lenji, plasljivi… ali oko podneva, cim se nakupe toplote-postaju razigrani i vrlo odvazni! Mada, pre bih se slozila sa Marinom, to tvoje hrkanje i povremeno ‘bljuvanje vatre’ (jadni doktori, sestre i slucajni prolaznici koji su imali priliku da ih ‘pecnes’), pre ce biti od Zmajeve genetike;-)

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Powered by WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: