Stimulacija

Danas počinjem sa stimulacijom. Otišla sam u Skoplje na kontrolu, još jedan ultrazvuk, još jedna prilika da mi neko zagleda u matericu. Trebalo bi da sam se već navikla na to do sada, ali nisam, svaki put je osećaj neprijatnosti isti. Ultrazvuk kaže sve je u redu, počinjemo sa hormonima.

Doktor gleda u kalendar, škraba nešto po nekom velikom papiru koji liči na kakav raspored i njegovim već uobičajenim jednoličnim tonom mi saopštava kako ne treba da budem negativna, da mnogo bolje prolaze neobrazovane žene koje ne znaju ništa, nego ove što pretražuju internet i samo brinu, da je on porodio na hiljade žena i ako nisam zadovoljna mogu uvek da tražim drugog lekara. Sve to a da me nijednom u oči nije pogledao.

Doktor i ja nemamo dobar odnos, čak ni striktno uljudan, a kamoli prijateljski. On smatra da ja treba da imam slepo poverenje u njega, jer je on bog na zemlji i ja treba da budem zahvalna što imam tu privilegiju da me on leči. Ja ne smatram. Ja smatram da sam ja njegova pacijentkinja i da zaslužujem iscrpne informacije o procesu vantelesne oplodnje, kao i njegovu nepodeljenu pažnju kada pređem 450 km da bih provela 15 minuta u njegovoj ordinaciji. Ako ne zbog činjenice da sam ja pacijentkinja i da je on tu za mene, a ne obrnuto, onda barem zbog činjenice da ja njega plaćam i da mi on ne čini nikakvu uslugu za dž.

Naravno da misli da sam negativna, jer zapravo kad god me vidi, ja sam nezadovoljna. Ali nisam negativna zato što pretražujem internet, dolazim sa milion dosadnih pitanja i preterano brinem, jer zapravo ne radim ništa od toga. Već zato što nemam poverenja da bilo ko u toj bolnici ovaj proces shvata ozbiljno. Njima sam ja samo broj kartona, jedna od N žena koje tu svakodnevno prolaze, svaka sa svojom pričom i mukom, pa zar zaboga treba svakom od njih da se bave? Treba.

Ako si birao da u životu budeš lekar zato što želiš da pomažeš ljudima, a ne zbog prestiža i da ti se mama hvali kako joj je sin doktor, treba. Treba da pokažeš osnovno ljudsko interesovanje, da se potrudiš da na sva pitanja odgovoriš jasno i konkretno i da umiriš sve brige koje tvoja pacijentkinja može da ima. Nije tvoje samo da mi gurneš štap u vaginu i kažeš imamo tu par lepih folikulčića. Tvoje je i da učiniš sve što sa svoje strane možeš da mi umanjiš stres koji jedan takav proces neminovno nosi. Ako je mnogo što tražim precizne informacije, jasnu proceduru i korake koji slede, ako je mnogo što očekujem da kad sa mnom razgovaraš ne pričaš paralelno sa sestrom, odgovaraš na telefonske pozive i kuckaš u kompjuter, onda da, ja sam zahtevna i negativna.

Aplikacija

Sa doktorom sam se brzo pozdravila, a onda mi je ljubazna sestra objasnila detaljno naredne korake. Koje hormone uzimam i kad, na koji način apliciram jedne a na koji druge. Apliciram, čitaj: bodem. Pošto oni na tom odeljenju klinike ne rade „apliciranje“, poslali su me u svoju hitnu službu koja to radi. Pre toga sam ostavila malo bogatstvo u apoteci klinike gde sam kupila zalihe hormona koji će mi trebati u narednih desetak dana.

Doktor koji me je primio u hitnoj službi bio je pravo osveženje nakon demi-boga sa sprata više. Ljubazan i strpljiv, pokazao mi je lako kako sama sebi da dajem injekcije. Injekcije liče na penkala koje dijabetičari koriste da sebi daju insulin, tako da sve što je potrebno je skinuti kapicu sa igle, zabosti iglu u mišić ruke ili stomaka i istisnuti količinu koja se već nalazi u injekciji. Jednostavno, zar ne?

spricevi

Uzela sam špric u ruku, zastala par sekundi jer mi nije bilo svejedno. Nisam znala šta da očekujem, kakav i koliki bol će biti, da li mogu uopšte sebi da dam injekciju. Ali od mnogo razmišljanja i premišljanja nema vajde, udahnula sam duboko i bocnula iglicu u ruku.

Ništa. Apsolutno ništa. Nikakav bol, čak ni neprijatnost. Da mi je neko drugi dao injekciju, ne znam ni da li bih bila svesna uboda. Počela sam da istiskujem tečnost u sebe i tek tada osetila da me peče. Potrebno je nekoliko sekundi da se istisne sva tečnost iz injekcije i te sekunde su mi se činile kao večnost. Nije prijatno gledati zabodenu iglu u sopstvenoj koži. Počelo je malo i da mi se muti u glavi. Ima nečeg neprirodnog u tome, da gledate kako strana materija ulazi u vaše telo, kako koža pomalo otiče na mestu uboda i počinje da peče, dok vam ruka postepeno trne od mesta uboda ka laktu i šaci.

Sama?! Sama si sebi dala injekciju? Jao ja ne znam da li bih to mogla!“, napisala mi je drugarica na Viberu kasnije. „Da moraš, mogla bi“, odgovorila sam joj.  Ne dajem ja sebi tu injekciju što sam hrabra, nego što nema ko drugi da mi je daje. Nemam ni na koga drugog da se oslonim nego na sebe. Ali stisla sam zube i zabola tu iglu u sebe like a boss i bila dosta ponosna na malu mene me.

Nakon herojskog čina samo-apliciranja, izašla sam iz klinike i, kako bi to rekla Brene Braun, imala napad ranjivosti. Što moram sve sama, što nemam s kim da podelim ni lepe ni teške trenutke, što mi je doktor govnar i što nema ko ni jebenu injekciju u dupe da mi da. U hladnom sivom veceu hitne službe klinike pustila sam suzu za sebe, tiho da niko ne vidi i ne čuje, kako će uostalom proteći i većina teških momenata koji mi slede. Dala sam sebi petnaestak minuta samosažaljivanja dok sam pored Vardara šetala sa kesom punom hormona. A onda sam nešto shvatila i toplo makedonsko sunce me ponovo ogrejalo.

Jebeš doktora, jebeš usamljenost, jebeš sve. Ja ću uskoro biti mama!

Advertisements

2 thoughts on “Stimulacija

Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Powered by WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: