Dok sam izbor klinike relativno lako napravila, izboru donora sam pristupila vrlo temeljno i ozbiljno. Sve mi je bilo važno – fizičke karakteristike, istorija bolesti i njegova i porodična, čime se bavi ili šta studira (jer uglavnom su to studenti od 16 do 25 godina), čime se bave roditelji, šta su mu interesovanja i, najvažnije, emotivna inteligencija (EQ).
Jasno da kada birate partnera, ništa od ovoga vam nije bitno, osim da ima dobro dupe i nekakvu perspektivu. I da ume da se svađa. Sve ostalo korigujete usput, prilagođavate se jedno drugom, pravite kompromise, menjate se, rastete. I onda kada zajedno dobijete dete, svejedno vam je na koga liči i kakav mu je karakter. Ako ne liči na vas, liči na partnera koga volite i ljubav sve to lepo pokrije.
Ali kada partnera nema, onda je sva odgovornost na meni. Kako ću da se povežem sa tim detetom, da li ćemo imati neka slična interesovanja, da li ću umeti sa njom/njim da razgovaram na dubok i mislen način, da li ću u njenom liku prepoznati sebe ili naslućivati obrise neznanca? Sve su to ludorije, znam, ništa to nije bitno, a opet…brine me.
Pri izboru donora, prvo što sam gledala je analiza EQ, da je skor viši od 100 i da su navedene osobine na grafikonu ravnomerno zastupljene. Ovo bi mi na primer pri izboru partnera bilo krucijalno, jer EQ najbolje odražava kako se ljudi odnose prema sebi i prema drugim ljudima, koliko su stabilni i kako se nose sa životnim problemima. Ali koliko je EQ urođena a koliko stečena?
Ja mnogo verujem u odgoj, više nego u prirodu, a opet, ovde mi je to bilo bitno. U procesu VTO imate vrlo malo kontrole. Prepušteni ste lekarima koji vam daju polovične i često kontradiktorne informacije, nema jasno zacrtane putanje i plana, već zavisite od hormona, testova, lekara, njihove stručnosti, novca, stanja sopstvenog tela. Nije čudo onda što u toj opštoj neizvesnosti želite da imate makar nekakav privid kontrole nad barem nekim aspektom celog tog procesa.
„Samo da je visok!“
Dakle, bacila sam se u pretragu arhive, pravila uže spiskove, štampala profile, poredila, konsultovala prijatelje. Interesantno je bilo videti šta je drugima važno. Mahom su svi rekli da bude visok! I ako nije visok, odmah u škart i traži dalje. Čekaj, stani, što je toliko bitno da bude visok? Čak je i moja rođena majka to prvo rekla iako se ona udala za čoveka koji je bio solidno niži od nje. Kažu, mora neko da popravi rasu. Ja bih nešto radije da je popravljamo inteligencijom i kulturom nego visinom, al’ ajde.
Drugo, da vidimo sliku! A slike budu iz vrlo ranog detinjstva, kad su svi dečaci glavati i klempavi i slatki. Malo tu nečega može da se nasluti. I najzad, zdravlje, nasledne bolesti. U redu, to razumem, valjda je prirodno da želimo sve najbolje za svoju decu. Dalje od toga se nisu udubljivali. Možda zato što ne biraju za sebe, a možda i zato što stvarno nisu toliko probirljivi kao ja. Ja ko velim, kad već imam priliku da biram, ima da ga izeugeniram da bude savršen! OK, ne treba da bude savršen, ali može da bude prokleto blizu.
I tako posle deset dana probiranja, dođem sva važna u Skoplje sa 3 imena na užem spisku. Embriolog baci jedan pogled na sva tri profila i kaže ne može nijedan od ovih. Kako to mislite, ne može? Po zakonu Makedonije moraju da budu anonimni donori, a ovi svi nisu anonimni.
Reko’ naravno da nisu, pa ja sam ih i birala da ne budu. Želela sam da moje dete ima priliku da upozna biološkog oca jednog dana, ako to bude želelo. A i dopadalo mi se što su ti muškarci upravo birali da ne budu anonimni, to znači da im je motivacija nešto više od puke zarade. A i šta državu Makedoniju briga da li je donor anoniman ili ne?! Koga ona to štiti? Koga to tačno ta neanonimnost ugrožava, kad čovek sam bira da bude otvoren za opciju da ga dete jednog dana potraži?
Ali kao i obično, mnogo sam mislila! U prvom mejlu koji mi je doktor ikada poslao u nekoj zagradi je pisalo da donori moraju da budu anonimni. Ko mi je kriv što ne pamtim svaki zarez iz mejla od pre šest meseci.
Embriolog mi je onda saopštio da moram tu odmah da izaberem drugog donora ili da čekam tri meseca sledeću grupu zahteva koja će se slati u Dansku. Preplavio me je očaj i osećaj potpune nemoći. Svo vreme koje sam uložila, pažljivo iščitavanje svakog profila, svo moje promišljanje šta je važno, šta mi ovaj profil govori, kako mi se ta osoba čini, da li imamo išta zajedničko, sve to u sekundi oduzeto. Džaba ste krečili. I što je najgore, ne da mi se vreme i mir da taj proces ponovim sada sa anonimnim donorima, već se od mene očekuje da na telefonu pregledam profile i izaberem novog donora.
„Ja sam u ovo uložila vreme i ogroman trud, a Vi sada očekujete da u kafiću na telefonu biram budućeg oca svoje dece?!“, rekla sam embriologu, ne skrivajući očaj koji sam osećala i bes što me stavljaju pred svršen čin. Pomislila sam da li sam ja toliko specifična, zar druge žene tako na prečac biraju donora, zar samo ja imam potrebu da tome posvetim vreme i trud? Jesam li ja zaista toliko izbirljiva i komplikovana, da li je moguće da nemaju razumevanja za to šta to meni znači? Videla sam da mu je neprijatno i da želi da rešimo problem što pre. Barem to sam mogla da cenim.
Priterana uza zid, pre nego što sam i imala minut da obradim šta to sve znači, razočarana i potresena zbog činjenice da moje dete ipak neće moći nikada da upozna svog oca, sela sam za doktorov kompjuter i zajedno sa njim krenula da prolazim kroz dostupne donore. Ispostavilo se da je izbor još suženiji nego što sam mislila, jer moraju da paze na ukrštanja, te svako ko je jednom bio izabran u Makedoniji, više nikada ne može da bude.
„Ovaj ne može, ovaj ne može, ne može ni taj, ni taj,… da vidim? ne, ne može ni on.“ Ne, ne, ne, nizali su se jedan za drugim dok je moja nada da ću pronaći odgovarajućeg sve više tonula. Na kraju, spala knjiga na tri slova.
I tako je u toj hladnoj ordinaciji, pod nestrpljivim pogledom embriologa, izbor pao na finansijskog ekonomistu, polu Danca polu Norvežanina, smeđe kovrdžave kose i plavih očiju, sa EQ 115 i, što je najvažnije, visinom od 187cm.
Dve nedelje kasnije, čak mesec i po dana pre roka, javili su mi da je Danac stigao.
Moj Zigot 
Leave a comment