Beba posle 40-e

„Suviše je kasno sada da imaš dete. Možda se drugi ne usuđuju to da ti kažu, ali ja moram. Dete ceo tvoj život preokrene naglavačke, zahteva mnogo energije i odricanja, mnogo prilagođavanja. A ti si navikla da budeš sama, da brineš samo o sebi, da imaš vremena za sebe i sve svoje hobije i interesovanja. Nećeš moći da se prilagodiš potrebama deteta, patićeš za starim životom, za svojom slobodom. Da ne govorim da te posle četrdesete već sve boli, kako misliš da trčiš za malim detetom?“

Sve to je izgovorio dok me čvrsto držao u naručju. Mislio je da mi čini dobro, da treba neko da mi kaže pravu istinu. Nisam mu zamerila, jer iskrenost nikada ne zameram, ali zabolelo me je.

Da je barem jedini. Svako ima mišljenje o mojoj situaciji. O tome šta je trebalo i kad, o tome šta to sada znači, zašto ja to uopšte radim. Svi brinu za jadno dete koje nije biralo da bude tako rođeno, a eto moraće da raste bez oca. Kako će to da se odrazi na njega? I to nisu samo pitanja neznanaca, to su i neizgovorena pitanja mojih prijatelja.

Stigma

Stvaranje jednoroditeljske porodice posle 40. godine u Srbiji jednako je društvenom samoubistvu. Ako vas ne optuže za sebičluk i pomanjkanje svesti, onda će vam svakako prilepiti epitet jadnice koja nije imala drugog izbora. Društveno je prihvatljivije ako ste samohrani roditelj zato što ste razvedeni ili ste udovica nego da sami birate da budete jedini roditelj. U prvom slučaju, vi ste žrtva okolnosti, sa akcentom na „žrtva“. U drugom, svesno donosite odluku da podižete dete sami i tu odluku namećete detetu koje nema izbora. Izbor takvog stila života za neke je teško svarljiv, za mnoge neprihvatljiv. Dodajte na sve to činjenicu da to radite posle 40. godine i društvena konsterniranost se udvostručuje.

Zar ne bi bilo divno kada bi na pitanja „Zašto tek sada rađaš dete?“ i „Zašto sama?“ mogle jednostavno da odgovorimo „Zato što želim“? Kada će to biti dovoljno? Kada više nećemo morati da pravdamo svoje želje i odluke celom svetu?

Da li neko dovodi u pitanje odluku nasilnog pijanca da stvara porodicu koju će onda godinama da zlostavlja? Da li neko njega tera da prvo prođe razgovor sa psihologom kao što su mene terali? Da sam slučajno ostala u drugom stanju sa nekom prolaznom avanturom, niko me ne bi pitao zašto hoćeš da rodiš i gajiš dete sama. Naprotiv, potapšali bi me po leđima za „ispravan“ izbor i hrabrost što se u to sve upuštam sama.

Ali ima nešto u ovom „predumišljaju“ što ljude posebno žulja. Možda to što ja sebi dajem za pravo da idem protiv društvenih normi, da uradim nešto na način koji nije uobičajen i društveno prihvatljiv. Ako su oni morali da ulaze u brak i rađaju u dvadesetim ili tridesetim, šta meni daje za pravo da to radim posle četrdesete i to sama?!

Ali to su pitanja na koja oni moraju sami sebi da daju odgovor – Zašto im je to važno, kako moje životne odluke na bilo koji način utiču na njihov život? Nije na meni da menjam ičiju svest ili društvo. Ja se samo trudim da živim svoj život onako kako najbolje umem i smatram da treba. Zar bi trebalo da se izvinjavam zbog toga?

Zašto sam baš sada odlučila da imam dete?

No,  bez obzira što smatram da nikome ne dugujem objašnjenja, želim sa vama da podelim svoje razloge, jer sam ovaj blog i pokrenula zato što sam želela da podelim svoja razmišljanja i osećanja i razmenim ih sa ženama koje prolaze kroz slične procese.

Posle svog uloženog i mukotrpnog rada na sebi, osetila sam da sam najzad spremna da budem onakav roditelj kakav ja zamišljam da treba da bude. Da sam sada u stanju da pružim bezuslovnu ljubav i podršku, da sam dovoljno mudra da znam da neću uvek imati prave odgovore i da je to ok. Vreme je da prestanem da se bavim samom sobom i da energiju i ljubav usmerim na jedno novo biće i učinim sve u svojoj moći da to malo stvorenje bude spremno da se nosi sa svim izazovima koja će život svakako postaviti pred nju ili njega.

Zašto sama?

Nisam se odlučila da sama rađam i gajim dete zato što imam nešto protiv muškaraca niti zato što mislim da mi ni za šta nisu potrebni – izjava koju sam inače mnogo puta čula od udatih žena koje decu gaje u braku. Muškarce izuzetno volim i poštujem. Pogotovu ako su crnomanjasti, sa prćastom guzom i malo krivim nogama – padam na keca!

Nažalost, do sada nisam uspela da nađem partnera sa kojim bih mogla da delim svoj život. Neki divni ljudi su prošli kroz moj život, kao i neki ne tako divni, ali za partnerstvo je osim ljubavi i međusobnog uvažavanja potrebna i snažna podrška partnera. A to znači da oba partnera podržavaju jedno drugo u međusobnom razvoju, bez zavisti i bez očekivanja da se jedna strana u potpunosti odrekne svojih snova i ambicija kako bi ona druga mogla da ostvari svoje. Ja verujem da obe strane mogu da se podjednako razvijaju, ali možda je tu moja iluzija. Nisam želela da me iko ubacuje u kalup, u rodne uloge i da se od mene bilo šta očekuje samo zato što sam žena.

Mislim da sam za većinu mojih partnera bila suviše samostalna i samovoljna. Nema ljutiš, svako bira šta mu odgovara i kako će da živi. Ja se još uvek nadam da postoje muškarci koji razmišljaju kao i ja i žele iste stvari kao i ja. Jednom ćemo se i pronaći.

Odlučila sam da sama rodim dete jer istovremeno osećam jaku želju da imam decu i sposobnost i zrelost da ih gajim kako ja smatram da bi decu trebalo gajiti. Imam 43 godine i ne želim više da čekam.

Zašto donor?

Mnogi prijatelji su me pitali, kad već nemam trenutno partnera, što ne nađem nekog ko bi bio voljan „da mi to završi“. I nije da nisam imala ponuda od muškaraca te prirode. Neke su bile šaljive i poprilično povoljne, za porciju ćevapa rado bi posejali svoje seme. Neke su bile i ozbiljne i hvala im na tome. Svakako bi to za mene bila lakša i jevtinija varijanta. Mogla bih sve da završim u Srbiji uz mnogo manje troškova.

Verujem da ima žena koje su se odlučile za tu opciju, neke su to čak uradile sa bliskim prijateljima. Poštujem njihove izbore, ali razlog zbog koga se ja nisam odlučila na tako nešto je što nisam želela da mešam prijateljske i partnerske odnose, jer znam koliko to može da se iskomplikuje a sve na štetu deteta.

Taj muškarac bi potencijalno zauvek bio u našim životima. Možda bi na početku bio spreman da ima odnos sa detetom, pa se kasnije predomislio. Možda bi hteo da učestvuje u detetovom životu, a možda i ne bi. I ako bi, onda bi njegov izbor morao biti podjednako ozbiljan i odgovoran kao da biram partnera. Mislim da se ta opcija samo naizgled čini jednostavnijom, ali da dugoročno može da bude daleko komplikovanija za sve strane, a pogotovu za dete.

Odustajanje od ljubavi i drugi strahovi

Ta odluka da u roditeljstvo uđem sama veoma mi je teško pala jer sam je ja u svom umu izjednačila sa odustajanjem od partnerskog odnosa, odustajanjem od ljubavi. Ako nisam uspela da nađem partnera dok sam bila potpuno slobodna, zašto bih ga našla kada budem imala dete i daleko kompleksniji život?

Na svesnom nivou, ja znam da te dve stvari nisu povezane i da to ne mora nužno biti tako. Ali podsvesno, taj strah od samoće, od odustajanja od ljubavi toliko me je obuzimao da sam imala noćne more u danima koji su prethodili odabiru donora i mom konačnom obavezivanju toj ideji i procesu.

Sanjala sam da umirem, da me neko bode nožem u stomak, da završavam u nekakvom hospisu iz koga nema izlaza i u koji ljudi dolaze samo da se oproste od svojih bližnjih. U tom snu, moj bivši partner me ostavlja tu samu i ja to doživljavam kao da me ostavlja da tu umrem. Odluku da sama rodim dete izjednačila sam sa gubitkom partnerske ljubavi, a taj gubitak sa sopstvenom smrću. Da li onda mnogo čudi što sam tu svoju odluku toliko dugo odlagala? Osvešćivanjem te dinamike i razumevanjem zašto se tako osećam, moje noćne more su prestale, ali neke druge brige su i dalje bile tu.

Pitanja koja su drugi ljudi imali, mučila su i mene samu. Da li sam zakasnila, da li je sada suviše kasno da budem majka? Da, osećam se zrelijom i spremnijom nego ikada pre, ali šta ako moje telo to ne može da isprati? Kako će izgledati naši životi – moj i detetov? Kada ono bude ulazilo u pubertet, ja ću prolaziti kroz klimaks – dobitna kombinacija za katastrofu. Biću najstarija keva i u vrtiću i kasnije u školi. Pitaće ga svi što ti baba dolazi na roditeljski? Da li ću moći fizički da ispratim potrebe jednog malog deteta? Pa ja se ukočim kad malo više potegnem sa pijace, ko će da trči za dvogodišnjim detetom?! Da li ću doživeti sve njegove ključne trenutke – maturu, diplomu, venčanje, unučiće? Da li ću biti dovoljno dugo tu dok se ne osamostali?

Nijednoj odluci nisam pristupila neozbiljno i neodgovorno. Razmotrila sam sve uglove i moguće prepreke, sve razloge za i protiv, nema pitanja ili kritike koje bi mi neko drugi uputio a da ja samu sebe već to nisam preispitala. Smatram da je roditeljstvo najodgovorniji posao koji možemo da imamo, u rukama držimo život, sreću i blagostanje jednog bića koje dosta dugo u potpunosti zavisi od nas. To nije zadatak koji shvatam olako i kome prilazim iz samo sopstvenih potreba.

Ono što me ohrabruje da nastavim dalje u ovom svom procesu je ljubav. Sve brige i sumnje koje imam biće uvek tu, a po rečima drugih roditelja, sa rođenjem deteta, te brige se samo umnožavaju. Ali verujem da ako detetu pružim bezuslovnu ljubav i prihvatanje, da su sve prepreke premostive i sve rane zalečive.

 

Advertisements

3 thoughts on “Beba posle 40-e

Add yours

  1. Poslala sam drugarici koja prolazi kroz VTO link ka ovom blogu. I ona mi odgovara: “Bravo za blog. Zrelo, životno, realno. Ja se usudjujem da dodam i naslov “stare jajne ćelije i njihov kvalitet”. Zelim da verujem da ce je hrabra odluka da bude samohrana majka nagraditi uspesnom vantelesnom iz prvog puta.”

    Liked by 1 person

    1. Hvala puno Marina i tebi i tvojoj drugarici! Drago mi je ako se prepoznaje negde u mojim razmišljanjima. I reci joj slobodno da sama dođe na blog, ne ujedam, obećavam 😉

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Powered by WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: